На месту где су се легли соколови беше царска шума те и соколови и шума беху царски, али царство нестаде, нестаде соколова, нестаде и шуме, али настаде село названо по имену сокола - Соколићи. Ово село помиње се још у царским списима од пре три века, када овде беху породице Станојевић и Ђуровић са крсним именон Светог Ђорђа Победоносца, и обетином првог дана Тројица, који прихватише сваког ко је желео да се у соколовом селу настани. Средојевићи, Жуњићи, Домановићи и Дабовићи беху ти који оформише средину села док Станковићи пређоше преко потока и посташе комшије строседеоцима Ђуровићима. У свом Равном Гају Станојевићи прихватише Радуловиће, Вујовиће, Станковиће, Јовановиће па и Комадине. Нове породице Матијевић, Радуловић, Луковић, Илић, Станисављевић, Обућине и Милојевић створише засеок Косањци и тиме се село оснажи и започе развој. Досељеници махом беху из брдовитог Драгачева и златиборског краја. Сви се они лепо снађоше и настанише диљем коса Соколића, загрљених Дичином и слатинским потоком убирајући плодове рада са Бента, Младиње, Маљура, Велике Косе, док их са пропланка немо чуваше душе заробљене испод камена са грчког гробља, а све уз дубок дубок звук гусала и бритки тон чувеног гуслара Милоша Командића.