Најстарији, најаутентичнији и најбољи дует српске народне музике представља брачни пар Боса Овука (1938-2003) и Раде Богићевић (1935-2012). ,,Звиждук у градини“ је манифестација њима у част, а одржава се у Јежевици код Чачка где је Раде рођен. Поднаслов ове манифестације је „Дуетско певање у Срба“ јер је овај облик уметничког, музичког изражавања скоро потпуно замро.
Дуетско певање представља двоглас у певању. Иако је соло певање најзахтевнија техника певања, дуетско певање је то које у себи садржи два соло гласа које се прожимају, али не поклапају. Због тога је двогласно певање тешко и уметнички изводљиво само изузетно надареним певачима. Дутско певање је специфично по томе што у исто време се изводе две интерпретације које се бојом, тоналитетом, висином и јачином разликују, али савршено допуњују.
Двопев (српска реч за дует) је певање које није присутно на музичкој сцени услед утицаја „новокомпоноване народне музике“.
Боса Овука и Раде Богићевић су током шездесетих година двадесетог века својим гласом и интерпретацијом нових, најчешће сопствених композиција, освајали срца многих слушалаца и музику, која се у жаргону називала „народна“ и тиме носила конотацију лаке забаве и предмет ригорозне контроле музичких уредника, подигнла на виши ниво. Музички критичари су њихову музику називали ,,народњачким оперетама“. Текстови који су извођени у дуетском певању описивали су свакодневни живот и проблеме обичног човека, са сликовитим описима како природе тако и обичаја, начина живота и патријархалне Србије, а све у духу народне песме. Они нису снимили ниједну изворну песму, али их је народ прихватио као своје:
"По градини месечина к'о дан", "Марамица свиленица", "Звиждук у градини", "Куд да идем и где да те тражим", "Обране су јабуке румене", "Поранио момак млад", "Коловодђа, колом крени", "У мом старом завичају", "Киша роси ситна ситница", "Жене добре, а ја не ваљам", "Знао сам те кад си била мала", "Желео бих барем да те чешће сањам", "Мој деда Солунац", "Славуј пева у зору"...
Компоноване нумере, у изведби дуетског пара изванредних вокалних способности, нису прошле без награда и признања. Овај пар је добитник прве златне плоче у СФРЈ за песму „По градини месечина као дан“. Неговањем традиције кроз песме које су компоновали, а потом маестрално изводили приказали су танане нити свакодневног живота обичног човека што је и био кључ великог успеха.